Rivalstvo
Veliki deo fudbalskog navijanja čini ljubav prema svom klubu. Međutim, to nikako nije jedina motivacija za navijača da bodri svoje ljubimce. Svaki navijač zna da je itekako bitna mržnja koju oseća prema suparnicima i za koju zna da oni osećaju prema njemu.
U Srbiji uglavnom nije baš lako razumeti mržnju prema protivnim navijačima ali u Engleskoj je drugačije. Identifikacija fudbalskog Kluba i lokalne zajednice je na neuporedivo višem nivou i mržnja između dva grada se na potpuno drugi način prenosi na fudbalski teren i oko njega. Kada se na to dodaju višedecenijske tradicije, na stotine odigranih međusobnih mečeva, kulturne razlike između gradova i okruga i religijske razlike pitanje više nije "Zašto se navijači mrze međusobno?" već "Zašto se navijači već nisu poubijali međusobno?"
Jedan od naših najvećih rivala je Čelsi. Iako oni nisu naš lokalni rival (od njih smo, hvala bogu, toliko uspešniji da o tome mnogo šta da se piše) oni su uvek reprezentovali duh Zapadnog Londona onako kako smo mi bili srce i duša Ist Enda.
Pre par meseci video sam intervju sa jednim od najboljih igrača koje je iznedrila naša Akademija poslednjih godina. Među dosadnim i mnogo puta rečenim odgovorima na bezbroj puta postavljana pitanja za uho mi je zapala rečenica "Oduvek mi je bio san da igram u dresu Čelsija". Kad sam po ko zna koji put čuo tu rečenicu počela je da me stiže realnost. A onda je zvanično najbolji igrač u istoriji Čelsija postao menadžer Vest Hema umesto čoveka za koga je Vest Hem bio nešto mnogo više od radnog mesta i sve mi je bilo jasno.
U modernom fudbalu nema mesta za navijače. Navijači i njihove strasti su jedno, moderni fudbal je nešto sasvim drugo čak i u klubovima koji se ponose svojom tradicijom i navijačima. Ako ne verujete meni pitajte Frenka Lamparda, Glena Džonsona, Skota Parkera, Karltona Kola, Džoa Kola, Djanfranka Zolu ili koga već možete da se setite. A primera je puno.
Veliki deo fudbalskog navijanja čini ljubav prema svom klubu. Međutim, to nikako nije jedina motivacija za navijača da bodri svoje ljubimce. Svaki navijač zna da je itekako bitna mržnja koju oseća prema suparnicima i za koju zna da oni osećaju prema njemu.
U Srbiji uglavnom nije baš lako razumeti mržnju prema protivnim navijačima ali u Engleskoj je drugačije. Identifikacija fudbalskog Kluba i lokalne zajednice je na neuporedivo višem nivou i mržnja između dva grada se na potpuno drugi način prenosi na fudbalski teren i oko njega. Kada se na to dodaju višedecenijske tradicije, na stotine odigranih međusobnih mečeva, kulturne razlike između gradova i okruga i religijske razlike pitanje više nije "Zašto se navijači mrze međusobno?" već "Zašto se navijači već nisu poubijali međusobno?"
Jedan od naših najvećih rivala je Čelsi. Iako oni nisu naš lokalni rival (od njih smo, hvala bogu, toliko uspešniji da o tome mnogo šta da se piše) oni su uvek reprezentovali duh Zapadnog Londona onako kako smo mi bili srce i duša Ist Enda.
Pre par meseci video sam intervju sa jednim od najboljih igrača koje je iznedrila naša Akademija poslednjih godina. Među dosadnim i mnogo puta rečenim odgovorima na bezbroj puta postavljana pitanja za uho mi je zapala rečenica "Oduvek mi je bio san da igram u dresu Čelsija". Kad sam po ko zna koji put čuo tu rečenicu počela je da me stiže realnost. A onda je zvanično najbolji igrač u istoriji Čelsija postao menadžer Vest Hema umesto čoveka za koga je Vest Hem bio nešto mnogo više od radnog mesta i sve mi je bilo jasno.
U modernom fudbalu nema mesta za navijače. Navijači i njihove strasti su jedno, moderni fudbal je nešto sasvim drugo čak i u klubovima koji se ponose svojom tradicijom i navijačima. Ako ne verujete meni pitajte Frenka Lamparda, Glena Džonsona, Skota Parkera, Karltona Kola, Džoa Kola, Djanfranka Zolu ili koga već možete da se setite. A primera je puno.