Kriza
Premijer Liga nije ono što je bila kad je nastala početkom devedesetih. Veliki igrači koji dolaze sa svih strana sveta da uveseljavaju publiku na ostrvu sa sobom donose glamur i medijsku pažnju globalne javnosti sa kakvom se do nedavno nijedno nacionalno takmičenje nije susrelo. Poštujem ja mišljenje Džermejna Penanta i Mata Derbišajera ali je vidno primetno da su oni koji ne priznaju da je Premijer Liga najbolja liga u Evropi sve malobrojniji i tiši. Oni koji nisu shvatili koliko je istorijski bitan bio dolazak Mohameda Al Fajeda dobili su priliku da budu prosvećeni prilikom dolaska Avramoviča, Lernera, Hiksa i ekipe. Nije bilo teško videti kakva se industrija formira u kolevci fudbala ali su i dalje glave u neverici odmahivale na tvrdnje da će eksperiment sa stranim kapitalom biti uspešan. Priče o tome da će se Avramovič zasititi, i da će Gudmonsen samo da prebaci pare na Island bledele su pred zaslepljujućim novim sjajem takmičenja koje je potuklo sve rekorde gledanosti i uzelo više novca od TV prava nego što je iko mislio da je moguće. Ako se analizira interesovanje međunarodne publike, primećuje se da su nekada glamurozna takmičenja u Italiji i Španiji postala potcenjena koliko i noge Rorija Delapa. Izgledalo je da je čudovišna mašinerija nezaustavljiva i da je samo pitanje vremena kad će Real, Barsa, Bajern, Juve i Milan moliti za priključenje ali nije moglo sve da ostane idealno.
Ekonomska kriza je udarila na one koji imaju najviše. A mnogi koji spadaju u one koji imaju najviše imali su procenat vlasništva u klubovima u Engleskoj. Koliko se sve promenilo za kratko vreme? Proročki sada deluju apeli Arsena Vengera i odluka da se Arsenal ne prodaje Usmanovu. Taman smo svi prihvatili da vlasnici najuspešnijih klubova imaju vreće bez dna i da se uspeh kluba i pozicija na tabeli može precizno predvideti rečunanjem količine potrošenog novca kad se desio preokret koji je kulminirao u najnezanimljivijem prelaznom roku koji niko ne bi ni primetio da nije bilo brojnih pozajmica. Primer Liverpula najbolje pokazuje koliko je varljiv sjaj koji imaju najpoznatiji klubovi Premijer Lige. Novac koji je ulagan u taj klub nije ulagan sa ciljem da se napravi najbolji klub na svetu kako je navijačima objašnjavano već da bi se napravila uspešna firma. A za razliku od fudbalskog kluba (kako ovaj pojam shvataju navijači), cilj firme je da donosi neki profit. I za razliku od fudbalskog kluba, firma koja ne donosi profit je suvišna. Ako Liverpul ne može da svojim igrama na terenu dostojno da izreklamira svoje sponzore onda će profit doneti na drugi način. Prosto ko pasulj. Ako Glejzer nema dovoljno stotina miliona na bankovnom računu te stotine miliona će mu obezbediti jedna od njegovih firmi, Mančester Junajted. A o privatizacijama kakve se sprovode u Portsmutu nema smisla govoriti. Sunovrat ekipe koja je po mnogima mogla da se probije u vrh engleskog fudbala govori više od reči.
Nije jasno šta bi moglo da bude rešenje ove situacije ali Vest Hem Junajted je pronašao jednu mogućnost. Klub je prodat ljudima koji su bili spremni da daju preko sto miliona funti svesni da ih verovano daju bespovratno jer trenutno ni veći klubovi ne mogu da naprave toliki profit. Gold i Saliven su napravili užasno loš poslovni potez i njihovi računi u bankama se neće skoro oporaviti. Međutim, mora se uzeti u obzir da oni nisu ni hteli da naprave pametan potez, hteli su da kupe Vest Hem znajući da plaćaju mnogo više nego što realno mogu da povrate. Nema tu poslovnog umeća, poslovno umeće kreće posle toga. Mere štednje u Vest Hemu se ne moraju uvoditi da bi tandem vlasnika povratio nekog pozlaćenog Bentlija već zato što je procenjeno da je to najbolji put da Klub ide napred. Da postane uspešniji ali ne u očima svojih akcionara već svojih navijača. Možda je to ispravna procena a možda nas opet lažu, vreme će pokazati. U ovom trenutku sigurno je jedino da nam navijači Mančester Junajteda zavide na vlasničkoj strukturi a Mančester Junajted ne zavidi baš često.
