Podrška
Nema rezultata, nema ni ozbiljne naznake da bi moglo doći do primetnog poboljšanja, već dve godine se igra konstantno ispodprosečno za klub našeg renomea i kao so na rane ispada se iz Premijer Lige. Kakva je reakcija navijača na sve to? Ne mislim na trenutnu reakciju posle trećeg primljenog gola u Viganu, mislim na način na koji se sa ove vremenske distance gleda na prethodnu sezonu i na učesnike onoga što je sigurno najveće podbacivanje Vest Hema u poslednjih nekoliko godina. Pa Klub i dalje ima bezrezervnu podršku navijača a raspoloženje među Čekićarima je u najmanju ruku takvo kao da su u poslednje dve godine u potpunosti ostvareni svi visoki ciljevi. Zar može da bude drugačije?
Nešto malo posle Vest Hema sa ispadanjem u niži rang suočili su se i navijači Rivera. Na očekivan način pokazali su svoje nezadovoljstvo i ne znam da li su do sada uspeli da se smire ali lično ne bih voleo da sam se našao u njihovom delu grada u prethofnih nekoliko nedelja. Ponašanje tih navijača razumljiva je slika za sve koji znaju bilo šta o fudbalu i strasti koju on donosi ali dok sam gledao njihov bes i ogorčenje sa glavom punom slika ispadanja Vest Hema počeo sam da upoređujem navijače ova dva velika kluba. Glupo bi bilo da pokušavam da komentarišem način na koji Englezi i Argentinci iskazuju emocije i razlike u kulturi između engleskog i argentinskog naroda pa ću se baviti samo jednim aspektom a to je odnos prema fudbalskom klubu.
Oni koji su odgovorni za ispadanje Rivera u očima navijača zauvek će ostati nesposobne budale koje su bestidno pljunule na svetinju a to se jednostavno ne može oprostiti. Deo lepote tamošnjeg fudbala je upravo u tome što igrači na terenu znaju da nije najpametnije pojavljivati se na ulici posle lošeg rezultata i to čini argentinski fudbal onim što jeste. Nije to nužno samo karakteristika Argentine, slično se razmišlja u mnogim zemljama u kojima se neuspeh fudbalskog kluba nikad ne može oprostiti. Tako su i igrači u, na primer, Italiji svesni da se nezadovoljstvo navijača mora istrpeti jer za njih i igraju fudbal. Uostalom pokušaj nečeg sličnog imali smo prilike nedavno da vidimo i u Beogradu.
A kako je to u Engleskoj? Nekoliko utakmica pre kraja sezone Vest Hem je održao trening koji je bio otvoren za navijače. Ljudi su se skupili u velikom broju da se sastanu sa ljudima koji su direktno odgovorni za to što njihovom voljenom klubu preti ispadanje uprkos svim predsezonskim najavama. Na mnogim mestima bio bi to razlog za oprez igračima i ne bi to uopšte bio događaj na koji bi ljudi iz kluba sa nestrpljenjem čekali ali ne i u Engleskoj. Navijači su se sjatili oko svojih ljubimaca srećni valjda zbog druženja i mogućnosti dobijanja autograma i ni na jednom licu nije se mogla videti briga zbog pozicije na tabeli. U stvari, da je neko neupućen gledao te snimke pomislio bi da je Vest Hem na putu da osvoji titulu ili da ostvari sličan istorijski uspeh a ne da je na pomolu katastrofa. Potreba da se idolizuje neko samo zato što je deo Kluba nadjačala je sve što je zdrav razum govorio tako da su navijači lepo čavrljali sa igračima iako im je ostatak nedelje, kao i obično, sveo na smišljanje novih načina da se ti isti igrači na što je gore mogući način uvrede sa tribina u toku onih dva sata kada se poštovanje mora pošteno zaslužiti. Ima li to smisla? Pa ima. Navijači u Engleskoj ne navijaju ne za Granta, ni za Golda, ni za Parkera. Oni navijaju za Vest Hem. Kada su tog dana došli na trening nije to bilo zbog toga što misle da menadžer i igrači rade dobar posao već zato što su taj menadžer i ti igrači deo Vest Hema koji kao klub zalužuje podršku navijača. A Vest Hem je Vest Hem ko god da za njega igra i u kojoj god ligi da igra. Par meseci posle ispadanja emocije su se smirile, ostao je prisutan ukus razočaranja ali je od njega mnogo jači ukus optimizma i radosti zbog toga što Vest Hem kreće u novu sezonu. Novi mehurići se duvaju, novi snovi se sanjaju a o ispadanju se ne priča previše. Klub je bez obzira na sve pretrpljene udarce uvek tu i uvek će i biti a svako preuveličavanje doživljenih neuspeha bilo bi nepotrebno mučno i nesvrsishodno. Porazi se brzo opraštaju i zaboravljaju i ide se dalje. To je Engleska.
